Српски (ћирилица): Манастир са црквом посвећеном Христовом Вазнесењу основан је почетком XIII века. Ктитор је краљ Стефан Првовенчани, који је ту и сахрањен, а несумњиве заслуге за подизање и осликавање храма приписују се св. Сави, првом архиепископу независне српске цркве чије седиште – након стицања самосталности 1219 – постаје управо Жича. Крајем XIII века манастир је страдао и почетком следећег столећа га обнавља краљ Милутин. Католикон припада рашкој градитељској школи: једнобродни наос са куполом, трансептом и бочним параклисима, широка апсида на источној, унутрашња и спољна припрата са кулом на западној страни. Фасаде су, по угледу на светогорску архитектуру, црвено обојене, а судећи по резултатима истраживања црква је првобитно била полихромно украшена. Најстарије фреске потичу из времена настанка манастира тј. из око 1220, док је други слој живописа изведен стотинак година касније. Обе сликарске фазе носе особености својих епоха и представљају њихове репрезентативне примере. Источно од главног манастирског храма налази се мала црква Св. Теодора Тирона и Теодора Стратилата, настала у XIV, а знатно обновљена крајем XVIII или почетком XIX века. У време између два светска рата подигнут је већи део манастирског комплекса. Конзерваторски радови највећег обима изведени су после земљотреса 1987.